Peva, igra, istražuje, piše, čita, studira, a stiže i da da intervju. Upoznajte Aleksandru Đorđević i njene nesvakidašnje talente, upornost i istrajnost
Pre nego što bismo krenuli na intervju želela bih da kažem svoje mišljenje o Aleksandri. Išle smo na folklor zajedno i u istu srednju, ali se nismo puno družile, nažalost. Povremeno sam pratila njen rad i slušala je na svakoj školskoj priredbi gde bi me uvek ostavila bez teksta, kao i mnoge druge. Pored pevanja, Aleksandra studira međunarodne odnose, ide na folklor, bavi se novinarstvom (zvaćemo je u SKEČ obavezno), izdaje knjige, ma bukvalno nema šta ne radi i nema gde je nema. Jedna veoma zanimljiva i inspirativna osoba. Nažalost, s obzirom da je ceo naš razgovor bio isuviše dugačak za ovaj intervju, nisam uspela da vam prikažem svaku stranu njene ličnosti koja uistinu oduševljava. Moraćete da se upoznate sa njom.
Ćao Aleksandra! Za početak, možeš li nam reći nešto sebi?
”Ćao, ja uvek volim da počnem rečenicom šta ne radim, to mi je lakše da nabrojim. U svakom slučaju, radim svašta, sad pitanje je šta ja tu volim, nekad umem da se pogubim u tolikim obavezama, pa onda mora da nastupi period preispitivanja. Tako da, u top četiri stvari koje najviše volim jesu pevanje, pisanje, voditeljstvo i volim da iznenađujem ljude”.
”Obožavam da vidim oduševljenje i osmeh na ljudima znajući da sam ga ja prouzrokovala. Izuzetno volim da dajem i pošto imam tako neku bujnu maštu i pogotovo onako kad sednem sama sa sobom, samo krenu i naviru ideje ,i čim se to desi, odmah uzmem neki alat u ruke i krenem da pravim to što sam smislila dok ne ispadne nešto od te ideje koja mi je dala samo kick-start gde sam ja nastavila da pravim nešto ni iz čega u glavi i stvorila nešto fenomenalno što je izmamilo nekom osmeh na licu. Dakle da, obožavam da pravim stvari, na Pinterest-u sam glavna, istražujem. To je nešto najlepše što mogu da uradim i nije teško. Volim i da primam takve poklone, jer prosto vreme koje uložiš u te poklone ne možeš da vratiš. Mada ako taj neko zna da sam to vreme uložila u taj poklon i da ne mogu da ga pravim ukoliko ne mislim na osobu kojoj posvećujem od toga neće biti ništa. Ako ta osoba sve to zna to je meni sasvim dovoljno”.
”Novinarstvom sam se bavila još u osnovnoj školi. Okej, ja nisam mogla da idem u vrtić jer nije bilo mesta, pa me je mama upisala u UMS školu za talente i tamo sam išla do kraja sedmog razreda kada sam prosto shvatila da mi ta atmosfera te škole više nije prijala jer, nakon izvesnog vremena kad sam dolazila na časove novinarstva brzalice i ostala čudesa za vežbanje izgovora su postala jedino što se radilo na tim časovima. Ja sam toliko zavolela novinarstvo da ja nisam mogla da apsolutno ne radim ništa po tom pitanju. Neke od svojih prvih reportaža, članaka i intervjua sam radila baš u UMS-u i stekla sam to neko iskustvo. Taj uvid u pritisak koji postoji kada moraš sam da organizuješ snimatelje, montažera, da izmisliš o čemu ćeš pisati, lokaciju, pristup, nekako koliko god da volim da pišem ipak sam shvatila da je i to jedna moja velika ljubav. Koliko god da sam volela novinarstvo, pogotovo istraživačko, i voditeljstvo, shvatila sam da možda ne bih mogla da se ostvarim u toj sferi. Moj problem je to što ne znam da lažem, uvek me provale ljudi i ja puknem pod pritiskom i odam se, tako da nisam mogla da lažem u svojim reportažama, bila sam krajnje iskrena. Moja mama i Mira Adanja Polak su mi bukvalno uzori. Kao mala sam naučila te neke bitne životne lekcije. Bilo je u celom tom periodu ponajviše plakanja, ali sam shvatila da se nema vremena za to, tako da idem dalje, dižem se i nastavljam. Ja sam inače osoba koja nikad nema vremena, stalno sam u nekim obavezama i planovima, pa često stvorim i 25. sat, to mi je omiljeno”.
”Što se tiče pisanja, kada sam se prijavljivala za Petnicu napisala sam jednu kratku priču. Samo sam sela, počela i rečenice su same izbijale iz mene. Jednostavno je poenta da sednem i tad kreće mašta. Taj esej je posle samo tako stajao da bi zahvaljujući mom drugu dobio i audio formu priče gde smo mi tu priču zapravo oživeli. Kad vidim šta mogu sa svojim pisanjem da uradim bude mi prosto neverovatno. Pišem o svemu i svačemu, svojim najdubljim mislima, a svojevremeno sam pisala i pesme, uglavnom na engleskom. Ko zna gde su, ali nisu završile u kanti. To su sve neke srceparajuće pesme, što bi Bora Đorđević rekao – plačipič***te. Tragično i dramatično kao španska serija… Najviše volim pisanje proznih tekstova, kad mi dođe pišem. Imam dve knjige, jednu sam objavila na engleskom i zove se Serial killer or not, a druga je A trip to Europe, ali nju nisam još objavila”.
Kad si počela da pevaš? Kako si otkrila svoju ljubav prema pevanju?
”Kao mala sam išla na razne festivale i takmičenja. Jednom prilikom sam doživela da na nekom takmičenju bude nefer odabir pobednika gde su pobedile neke tamo devojke koje se nisu ni pojavile na audiciji. Ja sam tada rekla da više nikada neću da se takmičim, jer sam se kao tada borila za neku pravdu, mada i dan danas to radim, mada nisam održala to obećanje sebi. Postoje tri stvari koje najviše mrzim na ovom svetu, a to je kad me neko laže, ne poštuje i kad me neko poredi, ovo poslednje pogotovo. Prijavila sam se za neko takmičenje gde rade baš ono što najviše mrzim. Cilj tog takmičenja nije da ja super pevam i oduševljavam ljude, već da li sam dovoljno dobra da izbacim drugog takmičara koji je trenutno na dobroj poziciji. Pitanje nije da li ja lepo pevam, već da li sam ja dovoljno dobra kao Pera Perić, ako ne otpadam”.
”No, skrenula sam sa teme, pevala sam nešto i u osnovnoj školi, ali jako malo, u suštini pevala sam za sebe i svoju dušu. U kući su obožavali da me slušaju, rekli su mi da sam nadarena, ali nikad nije bilo to forsirano da se borim i ne znam ni ja šta, muzička škola i tako to. Imala sam i dosta obaveza pored toga, UMS, školu, engleski, folklor i jednostavno nije postojalo slobodnog vremena da se bavim i muzičkom. Pevala sam u nekim trenucima na časovima građanskog i pevala sam pred osmacima, to je bilo za mene stresno Bože sačuvaj. Profesorka je nešto prepoznala u meni, ali tad nisam bila ni blizu soprana, nisam ni znala šta je sopran, haha. Mislila sam da je to to, ja imam glas i mogu da pevam šta hoću, da ne postoje pesme za određeni glas, pa sam drala svoj glas i falširala pevajući razne pesme. Između sedmog i osmog sam se prijavila za X Factor i bila u velikom hype-u gde sam celo leto, noć i dan, pevala I Will Always Love You i drala svoje grlo iako tada ta pesma nije bila za moj glas, mada ja to nisam htela da shvatim misleći da su ti falševi tu jer ja nisam dovoljno vežbala. Kasnije sam shvatila da sam ja na silu mutirala i da sam samu sebe transformisala u sopran, a kasnije raspevavanjima u soprančinu. Veoma interesantan put. Moj prvi pevački nastup je bio u Vukovom pozorištu i tek tada sam shvatila da je to bio moj prvi pevački nastup. Pošto sam večito osoba koja drami i previše razmišlja, na svakoj probi nisam uspevala da dosegnem svoj vrhunac u toj pesmi, nisam uspevala da ubodem jedan ton, ali sam na samom nastupu uspela. Shvatila sam da je pevanje nešto čime se ja moram baviti, jer nikada nisam bila srećnija nego tada kada sam stala na scenu”.
“Na kraju sam i upisala muzičku školu u četvrtom razredu srednje, pa sam dala šest godina za dve. Završila sam sve ispite sad početkom leta, što je bilo jako stresno jer mi se poklopilo sa ispitnim rokom, ali sam uspela. Takođe, zahvaljujući mom drugu, koji me je spremao za prijemni i njegovom pomaganju sam uspela bez teškoća da prođem sve, stoga hvala mu”.
”Hvala Bogu, mene majka rodila kao volontera, pa ja večito volontiram i pevam za dž. Sve sam uvek nekako tako radila, tako da ni dan danas nemam neki posao da kažeš kao: ”E ja pevam”. Ne da mi to nije u planu, naravno da jeste, nego se nikada nije desilo to do sada. Bukvalno od rođenja pevam za sebe. Mama je znala da ja to iz duše radim i uvek me je samo učila da kada se smejem da mi se smeju oči, da kada pevam da pevam i očima, da emociju izražavam kroz pogled… Samo sam osetila nešto što nigde nisam osetila, mislim, dok pevam. Ja se ne osećam nikada življe nego kada stanem na scenu”.
Kako si došla na ideju da naše narodne i izvorne pesme prevodiš na španski?
”Dok sam pisala pesme na engleskom (učila sam ga od treće godine života) neka drugarica je skidala pesme. Znaš ono u časopisima, pošalji poruku koja ti skine 200 dinara kredita i dobiješ pesmu i onda mi ona pošalje pesmu preko Bluetooth-a ili sam ih snimala onako diktafonom i tako sam učila strane pesme i transkribovala ih u silne neke sveske koje imam i dan danas. Sama sam lutala po rečnicima i prevodila ih. To mi je nekako probudilo i želju kasnije da i sama pokušam da prevodim neke naše pesme. S obzirom da sam išla u Filološku gimnaziju na španski jezik, onda je to logično u kombinaciji sa svojim, da kažem, hobijem. A takođe bih spomenula to da smo imali prevođenje u srednjoj gde smo prevodili pesme sa srpskog na španski i obrnuto. Tad mi je to još dodatno iskristalisalo celu ovu ideju o prevodu srpskih pesama na španski. Volela bih da imam malo više vremena sada da se malo više posvetim tome”.
Da li planiraš da nastaviš da se baviš pevanjem?
”Mene je strah od toga što donosi pevačka karijera. Bojim se onoga što slava donosi, jer ja neću imati privatan život, ali da, planiram da se bavim pevanjem. Ja već imam to nekako u glavi šta bih radila ako do toga, ne daj Bože, dođe, kako bih se postavila, ali i dalje je tu taj strah. Zavisi sve, tu ima dosta stvari, ne planiram da se bavim međunarodnim odnosima, ali opet ako se desi neka španska ambasada biću jako srećna, ali pevanje će uvek ostati tu. Pevanje je nešto što guram još aktivnije i jače od kako sam upisala fakultet”.
Šta misliš o današnjoj muzičkoj sceni? Imaš li nekog uzora?
”Prošlo leto trebalo je da odem na rođendan kod mojih ljudi iz bloka. Otišla ja i blage veze nisam imala šta sam slušala tamo, ali sam igrala sa puno elana, takva sam, mogu da se prilagodim. Pošto ja ne slušam ovo novokomponovano, sestra me je uhvatila i rekla: ”Da ja tebe malo podučim”, a ja kao: ”Ko su Jala i Brat?” i ona kao: ”Ne, to je jedna osoba”. Upoznala me je tada sa našom javnom scenom, do tada nisam imala nikakvog uvida u to, pa sam skoro shvatila da mogu da mekećem i pevam te Ceca fazone. Neću da kažem da prozivam, nimalo, ali šta je tu je. Nemam neko specfično mišljenje”.
”A imam li uzora? Što se tiče glasa definitivno Tori Kelly, Demi Lovato, Ariana Grande samo uz acapella verzije, a što se tiče spotova Taylor Swift i Katy Perry. Znaš kako, od malena sam bila naložena na Plavi orkestar i jednom prilikom sam mogla da upoznam sve članove i popričam sa njima. Mislila sam da ću se najviše povezati sa Lošom, što i jesam, ali sam se zapravo imala najprodubljeniju konverzaciju sa Sašom, basistom. Ako je neko možda moj uzor trenutno onda neka bude on, jer znam da je on bio toliko izgubljen koliko sam i ja u nekim trenucima, izvlačimo se na slične načine. Nekako ako bih morala da izdvojim jednu osobu za koju bih rekla da mi je uzor u svakom segmentu života onda je to Mira Adanja Polak, jer je ona neko ko je istrajan, neko ko ne dozvoljava da je neko pozove u pet ujutro i kažu: ”Hajde dođi ovamo”, to izuzetno cenim. Pravljenje paralele između slobodnog vremena i posla, imati svoj stav, a i biti dovoljno dobar da i dalje možeš da radiš ono što voliš, to je najbitnije”.
Na našem Youtube kanalu možete pogledati snimak iz Ruskog doma gde Aleksandra i njen glas štipaju za srce sve u sali
Na Aleksandrinom Youtube kanalu možete videti snimak gde je nastupala u Jutarnjem programu na RTS-u i pevala Pukni zoro, ali na španskom
Pripremila: Dunja Mladenović