Andrea Alorić, tipična devojka sa netipičnim talentom, poslala nam je svoju poeziju. Šesnaestogodišnja gimnazijalka iz Beograda nam kroz svoje pesme daje njeno viđenje sveta, njenih stavova i razmišljanja. Kroz njene pesme se provlači lepršava emocija koja se odlikuje i dozom melanholije. Ova mlada devojka nas je očarala svojim stilom, harizmom i talentom. Pogledajte šta ima da vam ponudi! “Od malena sam volela da čitam, a od skoro sam počela da pišem pesme”. – Kaže Andrea za Skeč
Znam
Znam,
Daleko negde Utopija postoji.
Zamišljeno drvo smireno tu stoji
I oblak daleki nebom jezdi nežno
Dok sunce sija i veče kad je snežno.
Verujem, da pravda nije izmišljena.
Da tren postoji u kome iskra njena
Lebdi neugašena, blistava, večna,
A deca, deca su uvek čila, srećna.
Nadam se, snažno i srcem svojim celim,
Nije sve kao sto se čini, crnim, belim,
Razne nijanse boja život krase pak,
Vazduhom ih raznosi, vodi vetar lak.
Ne znam, ali želim, bićem celim spas.
Spas i slobodu od svih veće. Meni klas
Na vetru se njiše, pleše i koleba
Pesmu peva blagu o dolasku neba.
Kiša
Magla nežno grli grad.
Tama spušta svoj dug veo.
Tužna devojka gleda sad,
Blagu kišu, dok spi grad ceo.
Oluja u svoje niti je svila
Lagano, deo po deo, sve.
Devojka jedan san je snila,
O mestu gde bila nekad je.
Kroz gradić taj reka protiče,
U njemu svoj pronašla je dom.
Iz mesta tog i ljubav potiče,
A nalazi u njemu i svoj slom.
Lije li i tamo ko iz kabla?
Je li on isti kao pre?
Stoji li sad čemerno kraj stabla?
Seća li se, kisnući, nje?
Kiša sad naglo pljušti već,
Vetar ječi ko nikad pre.
Čama vazduh pali, ko peć.
Plače li nebo, il ona je?
Ako i vi želite da objavimo vaš rad kontaktireajte nas na mejl skecasmedia@gmail.com, Ili putem instagrama @skec_portal. Možda sldedeća objava bude baš vaša pesma!
Jana Janjušević