“It’s not who you are that holds you back from brilliant success, it’s who you think you’re not that does. And sometimes we focus on who we think we’re not without realizing how much influence it has on us.” Simon T. Bailey
Znate onaj osećaj kad dobijete energiju da završite 500 stvari i od silne želje da uradite svašta na kraju vi ne završite ništa? Budimo iskreni, sve odluke pred spavanje žive samo do zore. Jer šta sam ja sve isplanirala za sutra, biću prezadovoljna ako ustanem iz kreveta. I užasno je koliko nismo svesni da bi se toliko toga promenilo da samo jedan dan prežive one odluke i ostane sa nama ona želja. Jedan dan! A nama se čini kao da nije to ništa posebno i prvi sami sebi kažemo ono famozno “ne” i “ne mogu to ja, stvarno”.
Gledajte nekad da nađete vremena da se malo zapitate šta vam je sve to rečeno da se “ne može” i “ne sme” a mogli ste, i još bi vam možda nekim slučajem od toga bilo lepše u životu, bar na tren, eto, ako ništa drugo. Jer, iskrena da budem, pravila postoje sa razlogom, ali je pitanje za svakog od nas pojedinačno koliko su ona dobra i u kom pogledu. Verujte na reč kad vam kažem da današnje društvo ima mnogo veći uticaj na vaša razmišljanja nego što mislite, u svakom smislu.
Ono što pokušavam da vam kažem najbolje će opisati deo monologa koji je za SUCCESS magazin održao govornik Simon T. Bailey u kom nas je sve podsetio na poznato istraživanje jednog profesora psihologije sa Harvarda, poznatijeg kao dr Howard Gardner. On je sproveo, zajedno sa grupom svojih kolega, israživanje u vremenskom periodu većem od 20 godina, samo da bi dokazao jednu teoriju. Gardner se bazirao na određenu grupu dece i te 1983. godine utvrđeno je da su sva deca uzrasta do četvrte godine funkcionisala na “nivou genija”, kako se to stručno naziva. Ista grupa proučavana je u svojim ranim dvadesetim godinama i ustanovljeno je da je svega još oko 10% nekadašnje dece radilo na genijalnom nivou, ili kako bih ga ja nazvala “brilijantnom nivou”. Već sredinom i krajem dvadesetih godina njihovih života, ovaj broj se spustio na samo 2%.
I pitanje koje se samo nameće jeste upravo ovo – gde je nestala ova čovekova brilijantnost koju su svi u jednom trenutku života nekada posedovali??
Zapravo, pravi odgovor je da ista nije nigde pobegla ili iščezla, već je ostala zakopana od strane društva koje izričito kaže da “treba da bojiš samo unutar linija”, “sedi dole, to tako ne ide”, ” vrati se nazad, ne smeš i ne možeš to da radiš”. I verovali ili ne, prema ispitivanju koje je izneo Bailey, prosečno dete do svoje 17. godine čuje reč NE čak 150.000 puta a reč DA svega 5.000 puta. I koliko god to suludo zvučalo, prirodnim neurološkim putem to utiče na naše nervne ćelije, samim tim vremenom i na našu psihu. Što više slušate “šta ne možete da uradite”, “gde ne možete da odete” i “ko ne možete da postanete” to vaš mozak to polako prihvata kao činjenicu. Zato vam iskreno savetujem – čuvajte one koji vam govore ono što niste navikli da slušate.
U nekom momentu ćete shvatiti da je u životu najvažnije da se nikom ne objašnjavate. Idi gde ti se ide. Oblači šta ti se oblači. Kači slika koliko ti se kači. Toliko je jednostavno, nego ga vi zakomplikujete u glavi.