Svi mi imamo neke probleme, veće ili manje. Ne treba da vas bude sramota da potražite pomoć!
U ovom, možda podužem, razgovoru ćemo vam približiti priču kako se jedna mlada devojka izborila sama sa sobom i svojom bolešću. Pročitajte njenu potresnu priču, možda vam baš ona bude pomogla da prevaziđete neke prepreke koje vas sputavaju u vašem napretku. Učite od drugih, slušajte i osećajte. Budite ljudi.
Za početak, da li možeš da nam ispričaš kako se javio tvoj problem sa ishranom? Šta je uticalo na to? Koji su koreni tog problema?
”Dakle, problem se javio kad sam bila baš mala; bila sam gojazna gotovo uvek i jela sam previše. Moji roditelji, nažalost, nisu uticali na to koliko jedem i nisu pokušali da kontrolišu to. Malo kasnije, recimo, u četvrtom razredu osnovne, mama je krenula da nam uvodi dijete, ali su one bile previše rigorozne, tako da niko nije mogao da izdrži predugo. Sama bulimija se nije javila do nekog petog razreda osnovne. Čini mi se da sam naučila taj neki mehanizam samoodbrane, još kao dete, da gušim svoj bol hranom, pošto sam oduvek bila u problematičnoj porodici”.
Da li si zatražila pomoć od nekoga? Ako jesi, od koga i koja su ti iskustva?
”Dugo nisam ni bila svesna da imam problem. Međutim, kada je moja mama uvidela da ga imam, pokušala je da me odvrati od toga, ali bezuspešno. Pronalazila sam načine da ”praznim” sebe kada ona ne bi bila kod kuće, ali pravu profesionalnu pomoć sam zatražila tek, pa ne znam, pred kraj sedmog razreda kada sam otišla kod doktora i rekla da imam problem sa bulimijom. Videla sam da je moja doktorka bila veoma zabrinuta i dala mi je uput za psihijatriju, podoržala me i rekla da mogu uvek da joj se obratim kad imam problem. Prebacila sam se kasnije na drugu psihijatriju, pošto su na prvoj primali decu tek od 15. godine, a ja sam tad imala 14 godina. Kada sam drugi put pokušala da potražim pomoć, došla sam kod druge doktorke koja mi je otvoreno rekla: ”Znaš, obično ljudi koji imaju poremećaj u ishrani ili to ne priznaju sebi, ili ne znaju da ga imaju, tako da razmisli da li ti uopšte imaš problem”. To me je jako pogodilo, jer sam ja znala da imam problem.
Što se tiče iskustva, moje lično je bilo prilično poražavajuće zato što su svi psihijatri kod kojih sam bila bili poprilično nezainteresovani i svi su me upućivali na bolničko lečenje za koje sam pretpostavila da neće uroditi plodom. Ipak sam odlučila da se u jednom trenutku hospitalizujem i mogu reći da mi to, zapravo, jeste pomoglo po pitanju poremećaja u ishrani, ali nakon dva meseca kad sam izašla iz bolnice mi se depresija znatno pogoršala. Povlačenjem jedne bolesti druga kreće da preovlađuje”.
Da li je tvoja porodica bila upućena u tvoj problem? Kako je reagovala?
”U mojoj porodici svi su znali da povraćam, ali se to rešavalo fizičkim nasiljem ili nekim motivacionim govorima kako to ne treba da radim i da postoje drugi načini. Oni su bili izuzetno protiv toga da treba da potražim profesionalnu pomoć, uzimam lekove i idem u bolnicu. Nisam se susrela sa potpunom podrškom, pošto su uglavnom mislili da ja nemam problem, već da to radim kako bih privukla pažnju”.
Kako izgleda jedan dan osobe koja se bori sa bulimijom?
”Ah, ujutro bih se obično probudila i pokušala da ne jedem ništa. Uglavnom sam kuvala sebi jednu veliku šolju kafe ili čaja i posle toga popila oko pola litre vode kako bih sebi napunila želudac i što manje osećala glad. Onda bih se trudila da do kraja dana ne jedem ništa kako ne bih došla u iskušenje da povratim to što bih pojela, jer problem kod bulimične osobe jeste da kad ona krene da jede obično ne može da prestane, to je nekakva zavisnost od hrane na koju osoba reaguje tako što želi da je izbaci iz sebe, jer je, naravno, krajnji cilj da se izgubi što više kilograma. To mi često ne bi uspelo, prejela bih se već oko podneva i onda, ako niko nije kod kuće, ”ispraznila” bih se, a ako jeste, hvatali bi me napadi panike, plakala bih i samopovređivala bih se. Ako bih se, pak, ispovraćala, onda bi nastupio nenormalan napad gladi i trudila bih se da ne jedem ništa do kraja dana, ali i to bi obično propalo, hah. Opet bih se prejela i opet bi se ponovila ista situacija. Svaki dan je izgledao isto, iz dana u dan prejedanje, povraćanje, ako nema povraćanja onda plakanje, samopovređivanje, često vrištanje i tako”.
Šta je to presudilo da bi ti započela borbu protiv same sebe?
”Nakon dugih i mukotrpnih godina tuge, samopovređivanja, povraćanja i mišljenja da ja nemam nikoga na ovom svetu i da me niko ne voli i da mi neće pomoći, shvatila sam u jednom trenutku upravo to – meni niko drugi ne može da pomogne sem same sebe. Shvatila sam da imam samo jedan život i da moram da pokušam da ga živim. Na nekom pragu samoubistva sam shvatila da ja to ne mogu da uradim, jer iza sebe ostavljam majku i brata, i da bi to bio najsebičniji čin na ovom svetu. Tu je kliknulo”.
Kako je tekao oporavak? Da li i dalje imaš neke simptome?
”Moj oporavak je bio jako tegoban, jer kada sam prvi put otišla u bolnicu mislila sam da će se svi moji problemi rešiti. Međutim, bio je rešen samo taj jedan deo problema, povraćanje. Nakon što sam izašla iz bolnice nastavila sam da povraćam, ali ne više u toj meri, već ponekad, recimo, pa jednom mesečno. Kao što sam već spomenula, nakon bolnice mi je bilo mnogo gore. U tom periodu sam imala previše sucidnih misli, čak i planova. Aktivno sam se samopovređivala. Bilo je mnogo teško, ali na kraju sam uspela da izguram sve to, hvala Bogu! Ponekad imam simptome kada sam neraspoložena. Naravno, svi kada smo neraspoloženi i pogledamo sebe u ogledalo vidimo sebe kao najružniju osobu na svetu, ali mislim da je suština u tome da shvatimo da kada smo u lošem raspoloženju budemo svesni da je to samo loše raspoloženje i da zapravo ne mislimo toliko ružno o sebi. Mnogo sam napredovala, toga sam svesna. Činjenica je da oporavak ne može odjednom da se desi, niti je to lak i brz proces, ali je suština u tome da treba da se radujemo svakom malom koraku koji napravimo. Na primer, ja i dan danas veoma često stajem na vagu i težim ka tome, doduše, da to u jednom trenutku prestanem. Ne da više nikada ne stanem na vagu, da se razumemo haha”.
Šta bi rekla ljudima koji imaju isti problem? Gde da nađu snagu? Kome da se obrate? Kako sebi da kažu da je dosta?
”Ljudima koji imaju isti problem bih rekla da nije sve toliko mračno koliko oni misle u datom trenutku. Htela bih da im poručim da ne budu previše strogi prema sebi, čak i kada pojedu malo više nego što misle da je potrebno. Treba da znaju da je to potpuno u redu, zdravo i da to ljudi često rade. Kilogram, dva ili deset viška ne znači ništa, uopšte nije bitno ko kako izgleda i ko koliko ima kilograma. U suštini je bitno da ljudi imaju dobru dušu i da su dobre osobe, kako prema drugima tako i prema sebi. To je na kraju dana najvažnije, jer svi mi na kraju dana imamo samo sebe. Rodili smo se sami i umiremo sami. Snagu prvenstveno moraju da pronađu u sebi. Treba da se bave stvarima koje ih čine srećnim, da li je to igranje igrica, čitanje knjiga, gledanje filmova… Suština je u tome da treba da pronađu nešto što ih odvlači od problema i što ih tera da razmišljaju pozitivno, a ne stvari koje ih guraju dublje u problem.
Iako sam ja lično imala loše iskustvo sa svojom porodicom, smatram da je najvažnije da se obratite svojoj porodici i da im kažete da imate problem. To će vam značiti mnogo više od bilo kakve lekarske pomoći, bar ja tako mislim. Ako ne porodici onda možda svom najboljem prijatelju. Treba da se povere svojoj voljenoj osobi, jer oni mogu da sagledaju stvari iz svoje perspektive, objektivno. Oni vam mogu dosta pomoći. Ne postoji jedinstven odgovor na pitanje kako pomoći sebi, svakome to dođe u nekom trenutku samo od sebe, jer onda kad se smučite sami sebi i kažete da je dosta, tada sve kreće na bolje”.
Zahvaljujemo se anonimnoj devojci koja je odlučila da podeli svoje iskustvo sa vama i nadamo se da je uspela nekome da pomogne ili bar prenese jaku emotivnu poruku koja će, vas čitaoce, naterati na razmišljanje.
Pripremila: Dunja Mladenović