Moramo negde početi, a dobar početak kreće poezijom!
Poeziju možda ne vole mnogi, a još manje razumeju i osećaju, ali to nije razlog da se njome ne bavimo. Čak naprotiv, baš zbog toga treba da je delimo, čitamo i recitujemo svima, kako bismo nekoga naterali da promeni svoje mišljenje.
U ovom članku podeliću svoju poeziju, a mislim da je to dobar način da probijem led za celu ovu rubriku. Takođe, objavljivanjem ovog članka lično pobeđujem svoje strahove da podelim svoja osećanja i misli. Kritike mogu da budu razne, što se kaže, ”Hiljadu ljudi, hiljadu ćudi”, nemojte sebi da namećete granice preko kojih možete da pređete.
Za vašu poeziju treba da čuju svi! Držite se toga kao pijan plota. Vaša osećanja su i te kako važna, vaša mišljenja i te kako mogu da promene nečiji pogled na svet. Ne stidite se toga ni u jednom trenutku!
Svet je postao pomalo bezdušan, prazan i monoton. Zato smo tu mi, koji osećamo boje rečima, da u njega unesemo celu paletu boja. Pišite, pišite i samo pišite! Pišite crnom, pišite zelenom, pišite plavom! Svet nikada neće biti siv, ako u njega šaljete boje!
Kad me nije bilo..
Roj misli u roju ljudi
pogrešnu je svetlost dalo.
Sa ivice me oduvala košava
u praznu radost otupele mase.
Onog dana kad me nije bilo..
Lebdela sam tako izvan sebe,
bez misli i bez nada,
Držeći se lažnog svoda,
lažnih ruku, lažnih osećanja.
Onog dana kad me nije bilo..
Sklopila sam pakt.
Ruka u ruci, đavo u muci,
a pred očima šarena laža.
Sloboda na grani, a grana beše suva..
Onog dana kad me nije bilo..
A kad je iskočio nežan dan
i brtikim zrakom opržio mi krila,
umro je sladostrasan zanos u meni,
umrla sam i po sebe opasna ja.
Posle dana kad me nije bilo.
Trešnja
Na stolu stidno sveća dogoreva.
Jedva se naziru lica bespomoćna.
Suza im je lice iskvasila,
kuga im je mladost starla..
Olovno teškim vazduhom
provlače se pogledi tupi.
Pogledi pogrešnih skretanja
poput smole lepe se za prste.
Nemi krici grizu za stopala,
putujući u jednom pravcu
do, već, iznurene proste duše,
kačeći joj rđave lance svoga mraka.
Gledam ih tako i bi mi drago
što ih samo gledam.
Gledam ih tako i ne poželeh
opet da sednem sa njima.
Gledam ih tako i razumem
zašto je meni rodila trešnja.
Ne zaboravite da nam šaljete svoje radove na mejl adresu skecasmedia@gmail.com
Autor: Dunja Mladenović
Pripremila: Dunja Mladenović