U prijatnom ambijentu sa još prijatnijom mladom umetnicom smo pričali o umetnosti, umetnicima i životu. Ovo je njena priča.
Pre nego što započnemo sa intervjuom, želela bih da vam predstavim ovu mladu i talentovanu, a pre svega, divnu osobu. Minja Lazareski je sasvim obična devojka iz Beograda sa prelepim pogledima na svet. Studira istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, voli da provodi vreme sa svojim bližnjima, čita što više knjiga, gleda filmove i pre svega se trudi da svakim danom bude što bolji čovek.
Ćao Minja! Možeš li da nam kažeš šta je tačno to što ti radiš?
”Ćao! Ja se bavim slikanjem, najviše uljanim bojama. To sam počela slučajno da radim, jer sam kao mala dosta crtala, ali to je u nekom trenutku prestalo, kao i kod svakog deteta. Potpuno sam zaboravila na crtanje i to je ostalo kao jedan deo mog detinjstva. Međutim, jednom prilikom, kad sam bila šesti razred, otac mi je sa putovanja po Italiji doneo uljane boje i platno. Ja nisam znala šta ću sa tim, pošto sam prvi put u životu to videla, jedino za šta sam ja znala su tempere. Kako sam bila radoznala, odlučila sam da to isprobam, ali nigde nisam gledala kako se zapravo radi sa uljanim bojama. Tako da je sve počelo jednim eksperimentisanjem. Bilo je jako uzbudljivo; uzeti takve boje u ruke i gledati kakva magija nastaje kada se one mešaju sa uljem, te nijanse. Sve je to bilo iznad mene i od onoga što ja znam, ali me je nateralo da se zaljubim u slikanje”.
Gde si i kako si pronašla uzore? Da li te je neko podstakao i dao vetar u leđa?
”Kada sam pošla u srednju školu videla sam, po zidovima hodnika, prelepo urađene replike velikih majstora, kao što su Magrit i Jan van Ajk. Mene je zanimalo kako se to radi, ko to radi, kako mogu doći do toga. Obratila sam se svojoj profesorki likovnog, Jeleni Pantić, koja mi je rekla da mogu i ja da uradim neke replike ukoliko želim. Naslikala sam četiri replike poznatih umetnika Van Goga i Vermera, odnosno njihovih portreta. Tako je počelo moje slikanje replika koje i dan danas radim, ali ono što se promenilo jeste da sam ubacila dosta svojih ideja i dosta slika radim po svojim osećanjima koja su, ako smem da kažem, malo lošijeg kvaliteta, budući da kad gledaš neku sliku, lako ju je kopirati, ali kad sam nešto smišljaš možda ne ispadne toliko lepo, ali gajim više ljubavi prema tim slikama koje su konkretno iz moje glave.
Ali eto, i dan danas mogu reći da mi je vetar u leđa zapravo bila profesorka Jelena koja je, nekako od početka uvidela potencijal u meni. Ja, i dalje, nemam nikakvo likovno obrazovanje, stvari koje sam naučila, naučila sam ih sama. Skoro sam počela da pohađam neke časove slikanja koji su i dalje početnički.
Moram reći da nije bio jedan uzor u pitanju; uzore pronalazim postepeno i nalazim ih iz dana u dan, ali postoje neki određeni svetionici u mom životu i stvaralaštvu. Jedan od njih je bio Van Gog i njegova pisma bratu. On je poseban svetionik baš zbog njegove samoukosti i duševne borbe da se naslika samo jedna slika i kolika je to velika potreba u čoveku. Slikanje nije čisto hobi ili razbibriga, slikanje je nešto mnogo više i mnogo veća priča stoji iza svake slike”.
Kako si shvatila da je slikanje jedan od tvojih najboljih načina za izražavanje emocija?
”Postoje emocije koje se s vremena na vreme jave u čoveku, emocije koje se ne mogu opisati i podeliti, jer ne postoje tačne reči za te emocije. To su više neki momenti u životu koji nisu stalni i česti, ne patim za time da mi je potrebna stalna inspiracija, mogu samo da budem zahvalna kada ih dobijem. Kada takvih osećanja nema, onda ih normalno ne tražim i ne vapim za njima. U trenutku kada se jave budem ponesena i osećam duboku zahvalnost univerzumu što sam to osetila. To se ne može opisati, nije bitno da li je to neka tužna ili bolna emocija, ona izaziva u meni veliku sreću i želju da iskočim iz same sebe, da budem van granica sopstvenog bića. Često slike koje nastaju iz tih emocija su zapravo jedan mali deo tih emocija. Na primer jedna moja slika katedrale sa puno prolaza, koja je mračna, njena tavanica je nebo, je slika koju uopšte nisam lepo uradila, ali ona za mene puno znači zato što je nastala u trenutku posle takve velike emocije. Ona je samo taj jedan trag da je takvo osećanje ikada postojalo”.
Šta misliš o današnjoj sceni umetnosti, kako slikanja tako i drugih segmenata umetnosti?
”Ne mogu da kažem da imam mišljenje, mogu samo da kažem da je umetnost i dalje živa. Sve što danas postoji je ono što je postojalo od kada postoji čovek i to je ono što će postojati dokle god on postoji. To je dokaz da je umetnost jako potrebna i da je potreba čoveka da bude kreator po uzoru na tog nekog većeg kreatora od nas, nešto što će ga pratiti kroz čitavo čovečanstvo”.
Kako si došla na ideju da novac od prodaje daješ u dobrotvorne svrhe?
”Prošle godine sam odlučila da sav taj moj rad počnem da prodajem, odnosno da ono što sam već naslikala prodam ukoliko neko želi to da poseduje ili da radim neka dela po narudžbini, što replika, što i slika sa fotografija. Na tu ideju sam došla shvativši da stvari koje sam naslikala za mene više nisu imale tu vrednost kao u momentu slikanja. Zauvek sam imala uspomenu na to osećanje, ali sam želela da neko drugi to delo ima. To se kasnije razvilo u još jednu veću želju koja je za mene važnija, a to jeste da novac koji zaradim dajem u dobrotvorne svrhe tj. tamo gde bi taj novac bio potrebniji nego meni. Pogotovo mi je milo jer je to novac od mojih slika, a ne neki novac sa strane. Na taj način bih napravila određeni krug koji sam želela da napravim. Osobe koje bi izdvojile novac da kupe neku moju sliku, zapravo, nesvesno ili svesno, taj novac daju u dobrotvorne svrhe. Ja tu zapravo ništa ne dajem, nekako samo bivam posrednik u celom tom krugu”.
Šta je tvoja poruka za današnje mlade umetnike koji i dalje traže sebe?
”Moja poruka za mlade umetnike jeste da će sebe uvek tražiti, jer ja i dalje tražim sebe, da ne prestaju da stvaraju, da ne očekuju od sebe malo, ali i da ne očekuju od sebe mnogo. Mladi umetnici ne treba da budu poneseni slavom pređašnjih umetnika i da žele da svojim stvaralaštvom steknu slavu, ostave trag i da imaju takvu ideju o umetnosti. Oni samo treba da stvaraju, da stvaraju ono što je za njih važno, nešto za šta stvarno osećaju potrebu da stvore, jer samo takva dela i vrede da postoje. Trag će spontano ostati iza njih i slava će spontano doći, ako dođe, ali to nije ono što važno za umetnika. Umetnost nikako ne sme da stane, ona mora uvek da živi!”
Njen rad možete pratiti na njenom Instagram profilu (iznad), ukoliko želite da učestvujete u njenoj akciji slobodno joj se javite putem Instagram poruka!
Zahvaljujemo se Minji na predivnom razgovoru i želimo joj što više uspeha u daljem radu! Pratićemo njen rad i redovno ćemo ga podržavati!
Pripremila: Dunja Mladenović
Odlično , samo napred.
Zračiš takvom energijom da slobodno mogu da kažem da si Anđeo koji hoda! A radovi su prelepi.Zao mi je sto nisi ostavila i neku pesmu,jer pises i predivnu poeziju.Nadam se da ce biti prilike i za to.Samo napred💖