Naša čuvena menadžerka, Slobodanka Zelić, odlučila je da podeli sa nama svoju priču. Prošla je kroz sito i rešeto u borbi sa bolešću, samom sobom i svetom. Pričaće vam kroz šta sve prolazi anoreksična osoba i kako je moguće da pobedite sebe samo uz puno truda i rada.
Menadžerka SKEČ-a je ove godine upisala FON i počela da vodi naš mali, ali veoma entuzijastični tim. Ona je sada izgrađena osoba, sa puno vrlina kojima se ponosi, borac i poslovna žena koja nam sa osmehom prepričava najteži period svog života.
Ćao Slobo! Možeš li da nam ispričaš kako je nastao tvoj problem i šta je tvoj problem uopšte?
”Pa ovako, od malena sam bila osetljiva osoba i svaki komentar me je pogađao, jer sam ih shvatala previše lično. Naravno, dosta su me pogađali komentari koji se tiču fizičkog izgleda, a pogotovo kada mi to kaže bliska osoba. Kao mala sam često slušala komentare kako treba da smršam, kako sam najdeblja u porodici, smanjim da jedem, da imam veliki stomak… Tako sam postala nekako nesigurna u sebe i uvek sam se gledala u ogledalo. Međutim, sa druge strane, tu je bila mama koja me je uvek ohrabrivala, govorila da super izgledam i da je bolje da žena ima obline, jer je to ženstveno i lepo. Došao je kraj osmog razreda i mala matura gde je meni jedna veoma bliska osoba rekla da moram da vodim računa o liniji zato što treba da se kupi maturska haljina. Naravno, to sam doživela toliko lično i strašno, jer neko koga toliko volim mi skreće pažnju da ipak možda ne izgledam dovoljno dobro, to je bilo baš bolno. Kada od tako drage osobe čujete i minimalnu kritiku shvatite to kao da je smak sveta, ja sam to shvatila kao da sam baš debela. Tada sam počela da držim dijetu i tako je sve počelo”.
Kako se odvijala tvoja dijeta?
”Prvi moj pokušaj da smršam jeste bio tad pred malu maturu, nekih mesec dana. Tada nisam imala ni predstavu da ću ući u taj začarani krug. To je počelo tako što sam ja nedelju dana jela jedan obrok na dan, eventualno dva, ali i taj jedan obrok koji sam jela je izgledao kao da sam ptičica. Jela sam uvek iz istog tanjira, da tačno znam koliko pojedem. Stavljala sam onoliko hrane koliko je bilo dovoljno da prekrije dno tanjira. U tom periodu sam trenirala odbojku i, ja mislim, peti dan dijete sam se onesvestila na treningu. Tad mi je mama napravila neki jači obrok, međutim, iako je znala da sam počela da držim dijetu nije pratila moju ishranu i nije zamišljala da je to toliko strašno. Posle toga nastavila sam po starom, samo ne toliko striktno. Počela sam da se bojim da se vratim na normalnu ishranu, jer ako se vratim, mislila sam da ću da vratim i kilograme”.
Šta se dešavalo posle mature? Da li si bila svesna?
”Nekako mi se osladio taj početni uspeh i videla sam da sam uporna i da mogu da izdržim to. Bez straha sam nastavila tako da se ”hranim”. Posle nekoliko meseci sam došla do toga da se pretvorim u kostura. Iz meseca u mesec sam sve veći i veći broj kilograma gubila. Upisavši srednju školu, moj problem je počeo drastično da se pogoršava. Do tada sam bila u nekim granicama normale, da tako kažem, ali onda je počelo da ide sve na gore, da li zbog promene sredine, okoline, društva, da li zbog svog tog stresa.. Imala sam tada nenormalno malu težinu. U meni kao da su se uvek sukobile dve ličnosti, jedna koja zna da to nije dobro što radim, a druga koja me gura da nastavim. Nažalost, uvek bi preovladala ova druga. Postala sam preopterećena gledanjem u ogledalo. Dešavalo se da stojim i satima pred njim, a da toga uopšte nisam svesna. Uglavnom se u nekom trenutku trgnem i shvatim koliko zapravo stojim dugo ispred ogledala, zapravo, uplašim se i zabrinem se, ali me je to osećanje brzo prolazilo. Naravno, gledala sam modele i njihove slike, pokušavala sam da dostignem njihove mere. Informisala sam se o njihovoj visini, težini, obimu struka, kuka, grudi i tako dalje. Bukvalno sam znala napamet mere, sigurno, jedno tridesetak manekenki. Gotovo ceo dan je mogao da prođe da sebe gledam u ogledalo i da gledam njihove slike i upoređujem se. Tražila sam šta meni nedostaje, tražila sam sebi mane. Sve se to ponavljalo iz dana u dan. Čak sam brojala i sebi rebra koja mi se vide. Bila bih baš srećna ako bih, dok brojim, izbrojala jedno više. Problem kod ove bolesti jeste to što anoreksične osobe imaju manjak samopouzdanja i to što nikada ne nalaze ništa dobro na sebi, perfekcioniste su. Čak sam izgubila i menstruaciju posle prve nedelje gladovanja, od tada je uopšte nisam imala. Planirala sam danima unapred šta ću da jedem, sve to je bilo mizerno malo, čisto da se preživi. Svakog dana su to bili jaki bolovi u želucu, brzi otkucaji srca, pila sam nenormalne količine vode da bih utolila tu glad koju osećam. Sve u svemu, bilo je jako strašno”.
Kako je tvoje okruženje reagovalo?
”Imala sam prijatelje koji su mi, možda iz nekog straha ili možda da bi mi podigli samopouzdanje, govorili da super izgledam i da ne treba da se menjam. Sada kad se osvrnem na to, ja ne bih tako postupila prema nekome ko ima problem. Pokušala bih na neki lep način i iskreno da saopštim toj osobi da nije dobro to što radi i u kakvom je problemu. Imala sam i ljude koji su mi govorili da moram pod hitno da se ugojim; nisu nikada rekli da izgledam loše, ali bilo je komentara da to nije zdravo po mene i da ću se lepše osećati ako se ugojim koju kilu. Imala sam i ljude koji me nikada nisu voleli i koji su me i ismevali, čak su mi direktno govorili kako ne ličim ni na šta. To meni, na neki način, tada nije ni smetalo zato što sam ja svaki kompliment doživim kao da izgledam debelo, ali kada mi neko kaže da sam mršava, to je onda taman, jer sam ja bila opterećena mršavljenjem i prijalo mi je to da čujem, činilo me je srećnom. Kada se nađemo u teškim situacijama vidimo ko su nam pravi prijatelji, koji su spremni da nam pomognu. Mnogo ljudi je tada otišlo iz mog života. Izgubila sam komunikaciju sa ljudima, kasnije mi je trebalo mnogo vremena da povratim socijalni život”.
Kako si shvatila da ti je potrebna pomoć?
”Pa, ja sam bila ubeđena da imam određen kilograma i ja sam bila, da kažem, zadovoljna jer sam ispunjavala te neke standarde, pošto sam želela da budem manekenka i mislila sam da ću sa idealnom težinom to i uspeti. Jedan dan sam skupila hrabrost da se izmerim i bila zapanjena brojkom koja je bila mnogo manja nego što sam ja mislila da jeste. U tom trenutku sam shvatila da situacija nikako nije dobra. Tad sam se baš raspklakala, što je mama čula i došla da me pita šta mi je, gde sam joj ja jedva rekla u čemu je problem. Ona tada samo što nije pala u nesvest, izašla je iz sobe i čula sam je da plače, iako je do tada nikada nisam čula da plače. Taj trenutak me je baš pogodio, shvatila sam da moram da prelomim i da treba da odemo kod lekara”.
Kakvo je tvoje iskustvo sa psihijatrijom? Da li ti je pomoglo?
”Pošto sam izgubila menstruaciju prve nedelje gladovanja, još tada sam otišla kod lekara da vidim šta se dešava. Pošto je ginekološki sve bilo u redu, rekli su mi da je to zbog naglog gubitka težine i da težina nikako više ne sme da se smanjuje, već da se povećava. To na mene nije imalo uticaj, čak sam od tada drastično smršala. Ginekolog me je tada posalo kod psihologa, ali ja nisam otišla. Prvi put kada sam otišla kod psihologa je bilo baš onda kada sam prelomila, kao što sam rekla. Kada su oni izmerili moju visinu i težinu, rekli su da je moja težina previše niska i da me preporučuju psihijatru, jer oni ne mogu da mi pomognu, pošto sam već u nekom ozbiljnijem stadijumu. Generalno, to iskustvo kod psihologa je bilo baš strašno, jer sam tada shvatila koliko je zapravo moje stanje kritično. Rekli su mi takođe da sam na granici da krenu da mi rastu muške malje i da mi otpadaju nokti. Sećam se da sam tada krenula da vrištim, držali su me jer sam htela da pobegnem. Ja sam taj njihov pristup doživela kao nekakvo vređanje. Smatram da taj pristup prema meni kao pacijentu i još uvek detetu, nije bio dobar. Par dana kasnije sam otišla kod psihijatra, gde su rekli da je moje stanje ozbiljno i da bi trebalo da se hospitalizujem. Za to nisam htela ni da čujem, jer sam shvatila da bi me ta atmosfera u bolnici, gde su ljudi sa različitim psihičkim problemima, možda još više gurnula u problem, pa je mama zamolila da ostanem kod kuće i da će ona uzeti bolovanje, pošto je trebalo da bude neko sa mnom 24 sata. Dobila sam neki režim ishrane koji sam morala da poštujem tačno u gram i u tačno vreme. Prvih nedelju-dve je bilo užasno, nisam htela ništa da jedem. Mama me je terala, a ja sam plakala, vrištala, kumila je, ali ona nije odustajala. Mislila sam da ću se drastično ugojiti, ali kada sam došla na sledeću kontrolu, shvatila sam da se uopšte nisam toliko ugojila koliko sam mislila. Tada sam se malo opustila, ali ne skroz. Vremenom kako sam ušla u taj režim bila sam sve više opuštenija. Ne mogu da kažem da nisam varala, kad god sam imala priliku gledala sam da izbacim kašiku – dve dok mama ne vidi. Nikada nisam dozvoljavala da obrok pređe gram više. Sam odlazak kod psihijatra i to čekanje u čekaonici je u meni budilo negativnu energiju. Svaki put sam plakala i bila naježena kada vidim kakvi sve problemi postoje u svetu i sa čime se ljudi sve bore. Nikada nisam mogla da se oslobodim pred psihijatrom i da joj kažem tačno šta osećam. Ja sam mrzela što idem psihijatra tada, ali evo, sada tek shvatam da je žena stvarno bila dobra i da se maksimalno trudila, samo sam ja odbijala saradnju. Uglavnom, kontrole su prolazile okej, jer me je mama maksimalno kontrolisala. Naravno, uzimala sam lekove, antidepresive, koje sam pila 6 meseci. Ja sam imala adolescentsku krizu depresije i anoreksije, zato sam ih pila, pošto je depresija nekako sastavni deo anoreksije. Kad god bih videla broj na vagi koji je veći od prethodnog, pošto sam se na kontrolama uvek merila, nije mi bilo nimalo svejedno. Uvek mi je prvih nedelju dana nakon merenja bilo pakleno, nisam htela da to prihvatim. Nadala sam se da će sve to mučenje da prođe kada budem dobila ciklus i da ću se onda vratiti na gladovanje i da će tada sve biti okej. Tako sam tešila sebe”.
Kako si odlučila da se više ne vraćaš na staro?
”Uvek su mi svi govorili da je to sve iz moje glave i da moram da pobedim sebe, doduše ja u takvom stanju nikada to nisam mogla da razumem. Generalno, treba da prođe mnogo vremena i treba da se dođe do nekog uspeha gde ja mogu da vidim da se ja stvarno osećam bolje, da dobijam podršku od drugih ljudi i da tako krene i da mi raste samopouzdanje. Tako sam jedino mogla da zaključim da sam na pravom putu. Dosta je uticalo na mene to što sam izgubila ciklus, jer sam znala da je ciklus prirodna stvar i da svaka žena mora da ga ima. Osećala sam preveliki strah da ga možda neću povratiti, ali nisam gubila nadu. To je verovarno bio i najveći motiv da prevaziđem sebe i onog đavolka koji me je gurao da se vratim na gladovanje, i uspela sam!
Takođe, moram da kažem da sam zahvalna mojoj profesorki srpskog, ona je možda i presudila. Ona je pozvala školskog psihologa da dođe sa mnom da razgovara, pošto se u školi uglavnom znalo kakav ja problem imam. Kada me je psiholog pitala da li imam neki problem ja sam odmah krenula da plačem, ništa nisam izustila, samo sam se rasplakala kao dete. Ispričala sam joj ceo problem, da je to sve počelo još kad sam bila mala, počela sam da joj se otvaram i da idem redovno na razgovore kod nje, za razliku od psihijatra. Stvarno sam sve njene savete slušala i ona je ta koja me je bodrila i koja je u meni pronašla toliki potencijal, videla je toliko lepih stvari i kvaliteta. Kada vam neko takve stvari kaže kojih ni vi niste svesni, onda vam sve bude mnogo lepše. Kad god sam završavala razgovor i izlazila napolje, osećala sam se mnogo bolje i svaki put mi je dan bio lepši”.
Šta bi rekla nekome ko prolazi kroz isto to što si ti prošla?
”Bitno je da budemo samouvereni i svesni da svako ima mane i vrline. Upravo te, takoreći, nesavršenosti nas čine savršenima, jedinstveni smo, razlikujemo se od drugih ljudi. Ljudi ne treba da budu isti, ne sme da postoji kalup po kome ćemo svi da funkcionišemo, već da svako pokazuje svoje kvalitete na svoj način. Ljudi treba uvek da gledaju dobro i da uvek traže pozitivnu stranu u svakom svom problemu. Treba da učine da budu najbolja verzija sebe, da ne pokušavaju da budu kao neko, da nemaju nikakvog idola niti uzora. Takođe, ako im se desi takav problem, uopšte nije sramota obratiti se nekome, nije sramota pričati o ovome, čak i treba pričati, jer je anoreksija na neki način, tabu tema. Ljudi koji idu kod psihijatra nisu ludi! Oni su samo nesnađeni i žele da reše svoj problem. Ja to tad, nažalost, nisam shvatala”.
Nadamo se da je Slobodankina priča probudila nešto u vama, saosećajnost prema drugoj osobi ili možda inspirisala nekoga da se bori protiv svog problema. Takođe, Slobodanka poziva bilo koga ko ima isti ili sličan problem i želi o njemu da priča, da joj se javi, jer zna kako je prolaziti kroz to i želi da pomogne.
Pripremila: Dunja Mladenović