Petra Maravić, gimnazijlka iz Beograda, odlučila je da sa nama podeli jedan od njenih omiljenih radova. Šta mlada Beogradjanka ima da vam ponudi saznajte u daljem tekstu. Neka delo priča umesto nje.
“Živimo u svetu koji je, iako pun mana, donekle prihatljiviji po pitanju različitosti. Tužno je što ne mogu da kažem to za sva društva što postoje, a kamoli ono kojim sam okružena konstantno, ali verujem da je to borba za koju se vredi boriti!”- Petra za SKEČ
Piše pesme, kuva, a plavuša
Piroćanci su škrti. Homoseksualci su bolesni. Plavuše su glupe. Sretneš nesebičnog čoveka koji s tobom podeli poslednji zalogaj i- odakle je? Iz Pirota! Upoznaš dečaka koji te o životu nauči više nego sto ćeš ikada saznati, a eto, gej je. Šta ćemo sad sa predrasudama?!
Ona semeje se vicevima o plavušama, ne dotiču je podsmešljive opaske na njen izgled. Nuklearnu fiziku ima u malom prstu, preporučuje ti filmove, knjige i predstave analizirajući ih poput najumnijeg renesansnog intelektualca. Svira klavir. Piše pesme. Kuva! A plavuša!
U Pirotu se tkaju najlepši ćilimi. U Pirotu se jedu najlepši sirevi i punjene paprike. U Pirotu se pevaju najlepše pesme i rastu divni mladići i devojke. Botičelijeva Venera, rođena iz morske pene – plavokosa je, a autor moje omiljene ljubavne pesme, Ond, bio je gej. Znate tu pesmu: “On je bio moj sever, moj jug, istok i zapad…”
Čovek može biti debeo, mršav, plav, crn, žut, može biti muškarac, žena, dete, hermafrodit, gej, može da frflja dok govori, može da muca, žmuri na jedno oko, trepće ko svraka na jugovinu… Može da se oblači u crno, da bude sav istetoviran, prekriven pirsinzima, ofarban u zeleno. Može da nosi smešne šešire, jede samo salatu, sluša samo narodnjake, čita samo ljubavne vikend romane. Može da dubi na glavi, hoda na prstima, koristi očajan parfem i šiša se na ćelavo. Da veruje u Hrista, Alaha ,Budu… Može da jede samo meso, sluša samo rok i čita samo klasike. Ili da ne čita ništa. Jedan će nam se svideti, drugi ne; sa jednim cemo pričati, pevati, jesti, šetati radije nego sa drugim. Ali zašto suditi onima koji nisu kao mi? Kada bi ceo svet bio ja- zar ne bi bilo dosadno?
U Nojevu barku ušle su životinjre čiste i nečiste, sve vrste biljaka i nekolicina ljudi od kojih će se namnožiti čovecanstvo, šareno poput zavetne duge. Da je hteo drugačije, Bog bi spasao samo jednu vrstu svega, samo jedan pol.
Nije lako biti čovek, kako kaže Andrić “rođen bez svog znanja i svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji najčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko biti čovek”.
A ta nam je čaša svima zajednička.